Како је српски научник направио најтачнији календар?

Још од најранијих времена цивилизације питање календара је занимало људе. Као што знамо период током којег Земља обиђе око Сунца је година а тропска година је време које је потребно Сунцу да из тачке пролећне равнодневице (20. март најчешће) из које је пошло поново врати у њу. Тропска година има 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди.

Приликом израде јулијанског календара (названог по римском цару Гају Јулију Цезару) у првом веку пре наше ере, који је прављен на основу египатске реформе два века раније, дошло се до тога да година има средњу дужину од 365 дана и 6 часова. Пошто година мора да има целе дане одлучено је да свака четврта година буде преступна. Хришћанска црква је уклопила своје празнике на овај календар.

Међутим, пошто се јулијанска календарска година разликовала од тропске за 11 минута и 14 секунди то је до шеснаестог века наше ере направило разлику од ни мање ни више десет дана! Римска црква је у том веку реформисала календар тиме што је десет дана испуштено из календара. Уз то одлучено је да свака година која је дељива са четири а завршава се са две нуле не буде преступна (изузев ако је број њихових стотина дељив са четири, значи 2000. година је била преступна). Средња дужина године по грегоријанском календару (названом по папи Гргуру XIII) је тако 365 дана, 5 сати, 49 минута и 12 секунди. И тек 2800. године ће каснити један дан за тропском годином.

Западне цркве су прихватиле грегоријански календар док су православне остале при јулијанском и тако је било све до 20. века када на сцену ступа српски научник Милутин Миланковић. Наиме васељенски патријарх је сазвао Свеправославни конгрес 1923. године у Цариграду да би се хитно реформисао јулијански календар пошто се календар не сматра непроменљивим (догма) у цркви. Представници југословенске државе и Српске православне цркве у Цариграду су били Милутин Миланковић и митропилит црногорско-приморски, потоњи српски патријарх, Гаврило Дожић и они су требали са стране државе и цркве да званично представе предлог за реформу јулијанског календара. Пре одласка Миланковић је добро изучио сва битна дела која се баве хронологијом.

Током Конгреса српском научнику је синула идеја да нови календар не треба да буде идентичан грегоријанском „већ се постарати да се савије у страну“ када грегоријански буде испољавао нетачност. Пошто је јулијански календар тада (као и сада) каснио 13 дана, Миланковић је одлучио да се анулирају ти дани (1. октобар је постао 14. октобар 1923. године). Потом је предложио да године дељиве са четири, а које се завршавају са две нуле, буду само онда преступне када се њихов број векова подели са 9 а добије остатак 2 или 6. Тиме година у Миланковићевом календару има средњу дужину од 365 дана, 5 сати, 48 минута и 48 секунди и разликује се за само 2 секунде у односу на тропску годину те ће се дан вишка појавити тек 43 200. године! И на крају је Миланковић предложио да се Васкрс празнује прве недеље после појаве пуног Месеца иза пролећне равнодневице. Миланковићев календар је једногласно прихваћен на Свеправославном конгресу.

Пошто је свака црква понаособ требала да га прихвати на крају се десило то да је примењен у Грчкој, Румунској, Цариградској и Александријској православној цркви. Српска, Руска и Јерусалимска га нису признале. Видећемо у будућности да ли ће се то променити али свакако Миланковићев календар остаје најтачнији календар икада направљен.