Сједињење са Богом путем молитве

Једна традиција се појавила међу православним монасима у манастирима у Синајској гори (Египат). Ти калуђери (исихасти) су још у првим вековима монаштва говорили молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“ и размишљали о њој током понављања текста. Временом се ова традиција шири на Свету Гору, центар византијског монаштва, где достиже своју пуноћу.

Нићифор Усамљеник који је живео у XIII веку је увео овај правац у Свету Гору и објаснио га. По њему је циљ духовног живота спајање духа, путем даха (дисања), са срцем у коме је „Божје боравиште“. То се постиже непрекидним понављањем горе поменуте „молитве срца“ и размишљањем о њој. Битан за развој исихазма на Светој Гори је и Григорије Синаит из XIV века који је наглашавао да се увек треба „сећати Бога“ и давао је предност пустињачкој усамљености у односу на монаштво у заједници.

Међутим није се свима допала ова традиција и у XIV веку избио је спор. Варлаам Калабријски је Грк који је из Италије (Калабрија) дошао у Цариград по препоруци цара и радио је на помирењу Православне и Римокатоличке цркве. Варлаам је био против исихазма зато што су исихасти тврдили да виде самог Бога а директно виђење Бога је супротно православљу. Он их је оптужио за јерес (кривоверје).

У одбрану исихаста од Варлаама устао је чувени Григорије Палама, солунски архиепископ који је живео двадесет година у једном светогорском манастиру као испосник. Он је нагласио да Бог остаје несазнајан људима по својој суштини али да може да им се открије у својим енергијама. Наиме, у Новом Завету, приликом Преображења Христовог на гори Тавор стоји: „и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као снег“. Григорије Палама наглашава да том приликом није дошло до промена на Христу већ се трансформација десила у апостолима пошто су помоћу Божје милости успели да виде Христа онаквог какав јесте.

Григорије је сматрао да „молитву срца“ треба да користе како монаси тако и лаици (верујући људи који нису монаси или свештеници). Циљ исихазма је стицање Духа светога и Божје благодати и на тај начин очистити се од страсти. Тиме би се стекао предукус Царства небеског већ током овоземаљског живота кроз сједињење за божанским енергијама.

Када је победио у грађанском рату и постао византијски цар Јован Кантакузин је сазвао сабор 1351. године и на њему је потврђено учење Григорија Паламе о исихазму а одбачено (анатемисано) учење Варлаама Калабријског. Тиме је исихазам остварио победу и он се практикује и дан данас у православној цркви.