Sjedinjenje sa Bogom putem molitve
Jedna tradicija se pojavila među pravoslavnim monasima u manastirima u Sinajskoj gori (Egipat). Ti kaluđeri (isihasti) su još u prvim vekovima monaštva govorili molitvu „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog“ i razmišljali o njoj tokom ponavljanja teksta. Vremenom se ova tradicija širi na Svetu Goru, centar vizantijskog monaštva, gde dostiže svoju punoću.
Nićifor Usamljenik koji je živeo u XIII veku je uveo ovaj pravac u Svetu Goru i objasnio ga. Po njemu je cilj duhovnog života spajanje duha, putem daha (disanja), sa srcem u kome je „Božje boravište“. To se postiže neprekidnim ponavljanjem gore pomenute „molitve srca“ i razmišljanjem o njoj. Bitan za razvoj isihazma na Svetoj Gori je i Grigorije Sinait iz XIV veka koji je naglašavao da se uvek treba „sećati Boga“ i davao je prednost pustinjačkoj usamljenosti u odnosu na monaštvo u zajednici.
Međutim nije se svima dopala ova tradicija i u XIV veku izbio je spor. Varlaam Kalabrijski je Grk koji je iz Italije (Kalabrija) došao u Carigrad po preporuci cara i radio je na pomirenju Pravoslavne i Rimokatoličke crkve. Varlaam je bio protiv isihazma zato što su isihasti tvrdili da vide samog Boga a direktno viđenje Boga je suprotno pravoslavlju. On ih je optužio za jeres (krivoverje).
U odbranu isihasta od Varlaama ustao je čuveni Grigorije Palama, solunski arhiepiskop koji je živeo dvadeset godina u jednom svetogorskom manastiru kao isposnik. On je naglasio da Bog ostaje nesaznajan ljudima po svojoj suštini ali da može da im se otkrije u svojim energijama. Naime, u Novom Zavetu, prilikom Preobraženja Hristovog na gori Tavor stoji: „i zasija se lice njegovo kao sunce, a haljine njegove postadoše bele kao sneg“. Grigorije Palama naglašava da tom prilikom nije došlo do promena na Hristu već se transformacija desila u apostolima pošto su pomoću Božje milosti uspeli da vide Hrista onakvog kakav jeste.
Grigorije je smatrao da „molitvu srca“ treba da koriste kako monasi tako i laici (verujući ljudi koji nisu monasi ili sveštenici). Cilj isihazma je sticanje Duha svetoga i Božje blagodati i na taj način očistiti se od strasti. Time bi se stekao predukus Carstva nebeskog već tokom ovozemaljskog života kroz sjedinjenje za božanskim energijama.
Kada je pobedio u građanskom ratu i postao vizantijski car Jovan Kantakuzin je sazvao sabor 1351. godine i na njemu je potvrđeno učenje Grigorija Palame o isihazmu a odbačeno (anatemisano) učenje Varlaama Kalabrijskog. Time je isihazam ostvario pobedu i on se praktikuje i dan danas u pravoslavnoj crkvi.