Рано хришћанство

Хришћанство није било увек онакво каквим га данас познајемо. Први век хришћанске ере почиње са рођењем Исуса Христа у Витлијему. По Новом Завету, црква Христова је основана педесет дана од васкрсења Христовог, када се Свети Дух излио на Христове ученике (празник Духови), и сада ћемо видети шта се дешавало после.

Први век

У првом веку наше ере је живео Исус Христос али и његови ученици – апостоли. Они су путовали по Римском царству и проповедали Христово учење и готово сви су страдали за веру. Током првог века је написан Нови Завет и основане су прве хришћанске заједнице у Малој Азији и Грчкој. Такође, Рим постаје један од важнијих центара.

У почетку се хришћанство ширило по градовима, а тек касније по селима. Људи који су прилазили новој вери су били припадници, како би рекли данас, „средње класе“. Хришћанство је тада било једна групација унутар јудаизма која се врло брзо одвојила од њега и постала вера за све народе, а не само за Јевреје. На челу неке хришћанске локалне заједнице се налазио епископ.

Други век

Други век је обележен ширењем хришћанства, али и његовим прогоном од стране Римског царства пошто оно није било призната религија у овој империји. Хришћани, за разлику од локалног паганског становништва, нису хтели да исказују славу Римским царевима на начин као да су богови и стога су дошли у сукоб са римским законима.

У овом веку долази и до појаве лажних учења о Исусу. Крајем првог и почетком другог века појављују се лажни списи о Христу (апокрифни списи) који су у црквене кругове унели многе фантастичне приче. Јерес која се појавила тада је и гностицизам. Гностицизам је учење које је тврдило да људи могу да задобију спасење стицањем тајног знања о Богу и свету, а не само вером или делима. Против оваквих учења устали су хришћани који су бранили истину вере – апологети.

Трећи век

У првој половини трећег века није било прогона хришћана у Римском царству. То се мења када цар Деције долази на власт и креће спроводи свеопште гоњење хришћана 250. године. Са још већом жестином их гони његов наследник на римском престолу, цар Валеријан 257. године. Ова два велика прогона нису имала утицај на број хришћана чији је број порастао на 10% становништва империје.

Хришћани су у III веку настојали да што јасније објасне у шта верују и да одговоре на разне расправе и забуне које су се појављивале унутар цркве. У овом периоду делује Ориген који покушава да повеже веру са филозофијом и да одбрани хришћанство од критика. Појављују се и прва тумачења Библије, као и расправе ко је Исус и какав је његов однос са Богом Оцем.

Победа хришћанства

Почетком IV века долази до новог гоњења хришћана. Цар Диоклецијан доноси законе против хришћана 303. и 304. године и најдужи списак пострадалих за веру је из овог периода. После Диоклецијановог силаска са престола дошло је до борбе за власт. Двојица царева, Констатин и Максенције су се сукобили код Милвијског моста 312. године и први је однео победу. По легенди, Константину се пред битку указао крст са речима „овим побеђуј“. Цар Константин је заслужан за Милански едикт из 313. године којим је хришћанима дозвољено да слободно исповедају своју веру. Дванаест година касније сазван је Први васељенски сабор у Никеји.