Kako su Srbi putovali u srednjem veku?
Putovanja nekada nisu bila tako pristupačna kao danas. Kada bi se čovek odlučio da nekud krene u srednjem veku pred njim bi bila četiri izbora: peške, jahanjem konja, zapregom ili brodom. Zavisno od udaljenosti destinacije i materijalnog položaja bi odlučio kako će da putuje.
Peške
Kao što možete pretpostaviti, najdostupnije je bilo pešačenje. Zdrav čovek je mogao u toku dana da pređe četrdesetak kilometara ali ono što je bio otežavajući faktor je umor koji brzo nastupa i mala količina stvari koju neko može da ponese. Ukoliko dodamo još da nisu svi mogli fizički da podnesu dugotrajna pešačenja jasno je da se na duže relacije išlo pešice ako je to jedini izbor.
Jahanje konja
Kada pomislimo na srednji vek u glavi nam je vitez sa oklopom na konju. Stoga nije teško zaključiti da su i Srbi u srednjem veku jahanjem konja stizali od tačke A do tačke B, posebno ako su imali veći prtljag. Najcenjeniji je bio veliki bojni konj ali njih nije bilo mnogo. U srpskim zemljama uglavnom su korišćeni roncini koji su bili manji ali jaki za jahanje na duge staze. Znatno ređe srpski putnik je jahao na magarcu, mazgi ili muli.
Zaprega
Najkomfornija putovanja su bila zapregom. Nju su mogli da vuku konji ali i volovi, a na njoj je mogao da se nosi veći teret. Ovo prevozno sredstvo koje je štedelo putnika zamora, usled planinskog terena, nije mnogo korišćeno u srpskim srednjovekovnim zemljama. Češća upotreba zaprega kod Srba beleži se tek u XV veku sa pomeranjem države ka severu. Tokom srednjeg veka stariji i slabiji pripadnici višeg staleža su koristili i nosiljke za putovanja.
Brod
Takođe je bio popularan i vodni saobraćaj s obzirom da su srpske države izlazile na Jadransko more. Postojali su rečni i morski putevi i stanovništvo svih slojeva se trudilo da ako je moguće za putovanje koristi brodove manjih ili većih dimenzija. Tokom vlasti Nemanjića država nije imala razvijenu proizvodnju brodova stoga su plovila u srpskim zemljama uglavnom bila stranog porekla. Kada se srpska država pomerila na sever u XV veku i čvrsto obuhvatila Dunav, Savu i Moravu dolazi do razvoja rečnog saobraćaja.
Saobraćaj
Vodni i kopneni saobraćaj je postojao u srednjovekovnim srpskim zemljama. Tokom plovidbe na otvorenom moru putnici su koristili kompas i mape da ne bi zalutali. Što se tiče kopnenog saobraćaja, postojali su kolski i karavanski putevi. Kolskih puteva nije bilo puno i to su najčešće rimski putevi, kao na primer Vojni put od Carigrada do Beograda, koji nisu održavani i nalazili su se u lošem stanju. Usled planinskog terena karavanski putevi su činili krvotok Balkana. Tu se putovalo u karavanima sastavljenim od pešaka, jahača i životinja pod tovarom. Karavanski putevi su spajali unutranjost države sa obalom ili vodili do rudarskih središta. Njih su često koristili pomorski trgovci.