Како су Срби путовали у средњем веку?
Путовања некада нису била тако приступачна као данас. Када би се човек одлучио да некуд крене у средњем веку пред њим би била четири избора: пешке, јахањем коња, запрегом или бродом. Зависно од удаљености дестинације и материјалног положаја би одлучио како ће да путује.
Пешке
Као што можете претпоставити, најдоступније је било пешачење. Здрав човек је могао у току дана да пређе четрдесетак километара али оно што је био отежавајући фактор је умор који брзо наступа и мала количина ствари коју неко може да понесе. Уколико додамо још да нису сви могли физички да поднесу дуготрајна пешачења јасно је да се на дуже релације ишло пешице ако је то једини избор.
Јахање коња
Када помислимо на средњи век у глави нам је витез са оклопом на коњу. Стога није тешко закључити да су и Срби у средњем веку јахањем коња стизали од тачке А до тачке Б, посебно ако су имали већи пртљаг. Најцењенији је био велики бојни коњ али њих није било много. У српским земљама углавном су коришћени ронцини који су били мањи али јаки за јахање на дуге стазе. Знатно ређе српски путник је јахао на магарцу, мазги или мули.
Запрега
Најкомфорнија путовања су била запрегом. Њу су могли да вуку коњи али и волови, а на њој је могао да се носи већи терет. Ово превозно средство које је штедело путника замора, услед планинског терена, није много коришћено у српским средњовековним земљама. Чешћа употреба запрега код Срба бележи се тек у XV веку са померањем државе ка северу. Током средњег века старији и слабији припадници вишег сталежа су користили и носиљке за путовања.
Брод
Такође је био популаран и водни саобраћај с обзиром да су српске државе излазиле на Јадранско море. Постојали су речни и морски путеви и становништво свих слојева се трудило да ако је могуће за путовање користи бродове мањих или већих димензија. Током власти Немањића држава није имала развијену производњу бродова стога су пловила у српским земљама углавном била страног порекла. Када се српска држава померила на север у XV веку и чврсто обухватила Дунав, Саву и Мораву долази до развоја речног саобраћаја.
Саобраћај
Водни и копнени саобраћај је постојао у средњовековним српским земљама. Током пловидбе на отвореном мору путници су користили компас и мапе да не би залутали. Што се тиче копненог саобраћаја, постојали су колски и каравански путеви. Колских путева није било пуно и то су најчешће римски путеви, као на пример Војни пут од Цариграда до Београда, који нису одржавани и налазили су се у лошем стању. Услед планинског терена каравански путеви су чинили крвоток Балкана. Ту се путовало у караванима састављеним од пешака, јахача и животиња под товаром. Каравански путеви су спајали унутрањост државе са обалом или водили до рударских средишта. Њих су често користили поморски трговци.