Први васељенски сабор

Хришћанска црква је од свог настанка па све до 4. века била прогоњена. Римски цар Константин Велики је одлучио да то промени и Миланским едиктом је хришћанство постало призната религија у Римском царству. Међутим остале су разлике у учењу. Наиме, Александријски свештеник Арије је сматрао да је Исус Христос само човек и да није раван Богу Оцу и временом је добио доста следбеника.

Константин Велики је сазвао Први васељенски сабор 325. године у граду Никеји у Малој Азији. По предању је на њему било 318 светих отаца из целог Римског царства. Главна одлука сабора је била да се осуди Аријево учење и састављен је први део Символа вере који се и данас чита у хришћанским црквама. У њему пише да је Исус Христос јединосуштан Богу Оцу односно да је једнак њему. На тај начин Исус није могао више бити сматран ни од кога у цркви само човеком већ Богочовеком. У Символу вере је још тад написано да се верује у Свету Тројицу: Оца, Сина и Светог Духа. Сабор у Никеји је донео и низ црквених закона, канона, којим се организује црква. Њима се потврђује да епископ града Рима има власт над црквом на Западу, епископ града Александрије над црквом у Африци, епископ града Антиохије над црквом на Истоку, а епископ Јерусалима, града у коме је Исус Христос разапет, има посебно достојанство.

Први васељенски сабор има велики значај за хришћанску цркву из разлога што је он први прописао каноне којих је свако у цркви морао да се придржава. Аријево учење није овим сабором престало да постоји и оно се одржало још дуго времена али његови следбеници нису више сматрани правоверним хришћанима.