Како су нереди на стадиону указали да је држава пред распадом?
Југославија се крајем 80-их година прошлог века налазила у кризи. Падом Берлинског зида 1989. године комунистичка идеологија прима одлучујући ударац у Европи. Пошто је она била владајућа у Југославији комунисти почињу да се окрећу другим идеологијама, између осталих национализму. У Хрватској, једној од република СФРЈ, на изборима 1990. године побеђује Хрватска демократска заједница коју је предводио Фрањо Туђман а у Србији је тада на власти био Слободан Милошевић.
Велика ривалства
У Социјалистичкој Југославији је, као и данас, био популаран фудбал. Тадашња лига је била изузетно јака а четири клуба, два из Србије и два из Хрватске, су се истицала по успеху: Црвена Звезда, Партизан, Динамо Загреб и Хајдук Сплит. Они су чинили чувену „велику четворку“ која је освајала највише првенстава у бившој држави. Сваки клуб је имао своје навијачке групе: Звезда – „Делије“, Партизан – „Гробаре“, Динамо – „Bad Blue Boys-е“, Хајдук – „Торциду“. Туче између супротстављених навијачких група нису биле реткост.
Нереди на трибинама
За 13. мај 1990. године је била заказана фудбалска утакмица између Динама и Црвене Звезде на стадиону Максимир у Загребу. Утакмицу је обезбеђивало само 150 до 200 полицајаца. На јужној трибини стадиона налазиле су се „Делије“, док су на северу биле најватреније присталице Динама. Пола сата пре почетка меча навијачи Динама, који су се налазили изнад Звездиних, су почели да гађају присталице црвено-белих каменицама. Као одговор, „Делије“ су почеле да демолирају стадион и јуре противничку групацију. Када су то видели „Bad Blue Boys-и“ на северу, упали су на терен и почео је општи хаос.
Звонимир Бобан удара полицајца
Пошто утакмица није одиграна фудбалски терен је постао поприште обрачуна Динамових навијача и полиције. Један детаљ је остао упамћен до дан данас. Да би „одбранио“ једног навијача, фудбалер Динама Звонимир Бобан је ударио полицајца! Овај гест фудбалера је остао упамћен међу већином Хрвата као вид „отпора“, пошто се тада у Хрватској сматрало да „Срби контролишу полицију“.
Виђење различитих страна
После ове неодигране утакмице рекције су биле бројне и у Загребу и у Београду. У српским медијима се наглашавало да одговорност сноси Хрватска демократска заједница Фрање Туђмана и да су нереди унапред припремљени, односно да су каменице пре меча убачене стадион. Са друге стране хрватски медији су кривили полицију, „која је била под контролом Срба“, и наводили су да су снаге безбедности намерно тукле Динамове навијаче, док су Звездине штедели. Такође нереди на стадиону у Хрватској су приказани као „доказ“ да су Хрвати „угрожени“ у Југославији.
Рат
Нешто више од годину дана након ове утакмице почели су ратови за југословенско наслеђе. Један од њих, рат у Хрватској, је трајао од 1991. до 1995. године и завршио се хрватском акцијом Олуја и протеривањем више од 250 хиљада Срба из ове бивше федералне јединице. Нереди који су се десили 13. маја 1990. на Максимиру су указали да је Југославија пред распадом.