Како је мала византијска принцеза завршила на српском двору?

Српска историја из периода Немањића је пуна занимљивих догађаја. Један од њих је везан за српског краља Милутина и његову женидбу са византијском принцезом. То само по себи не би било чудно да будућа српска краљица није тада имала ни пуних шест година! Због чега је дошло до овога? Да би одговорили на ово питање морамо се вратити уназад.

Краљ Милутин је дошао на власт 1282. године на сабору у Дежеви. Наиме, његов брат краљ Драгутин је био под притиском властеле да ратује против некада моћне Византије а десила му се притом незгода да је пао са коња и поломио ногу. Услед притисака на поменутом сабору власт је преузео Милутин, али уз обећање да ће њега наследити Драгутинов син. Уз то је донедавни „краљ Српских земаља и Поморских“ остао да влада у северном делу државе.

Србија је још за време Драгутина приступила коалицији западних сила с циљем уништења Византије и обнове Латинског царства. Ратоборност новог владара се одмах показала. Исте године када је дошао на престо краљ Милутин је напао Византију и освојио град Скопље као и друге области у Македонији: Гоњи и Доњи Полог, Овче поље, Злетово и Пијанец.

Византијски цар Михаило VIII Палеолог је одлучио да казни српског владара због ових освајања али је приликом припрема за поход изненадно преминуо. Њега је на престолу наследио Андроник II Палеолог који није сам узео учешћа у походу на српске земље тако да војска није дубоко продрла. То је само разљутило Милутина који је заједно са својим братом Драгутином потом продро све до Егејског мора пљачкајући успут све што су могли да би се на крају задовољни вратили у отаџбину.

Краљ Милутин је сада осетио слабост Византије те је 1284. године предузео још један успешан поход и том приликом је освојио у Македонији: Пореч, Кичево и Дебар. Византија се нашла у изузетно тешкој позицији коју је додатно компликовало четовање њиховог пребега Котанице на самој граници.

Како је време пролазило и Драгутин је јачао. Као зет угарске владарске породице Драгутин је, исте године када је био последњи Милутинов поход, добио данашњу Мачву (тадашњи „онострани“ Срем) све до града Београда (који се тада нашао први пут у рукама неког српског владара) као и север Босне (Усору и Соли). Због тога је овај владар остао упамћен као „сремски краљ“. Уз то је успео да заједно са својим братом припоји својој области и Браничево почетком идуће деценије. Све ово је довело до тога да је Драгутинова власт била изузетно велика.

Краља Милутина је ово свакако забринуло а притом није био за то да га наследи братовљев син како је договорено на сабору у Дежеви. Њему је пошло за руком да 1296. године одвоји град Драч од Византинаца и на тај начин натера ово некада моћно царство на преговоре са њим око примирја.

Српском краљу је ишло у прилог помирење са Византијом јер би на тај начин побољшао свој имиџ јер би био у браку са византијском принцезом а истовремено би повећао шансе да омете планове Драгутина да његов син наследи српски престо. Са друге стране Византији је итекако ишло у корист измирење јер јој је више од свега требао мир на њеним северним границама.

Преговори су се отегли из више разлога. Прво цар Андроник II није успео да убеди своју сестру Евдокију да буде нова српска краљица. Евдокија, која је била удовица, противила се овоме зато што је Милутин иза себе имао доста бракова. Пошто је ово српског краља изнервирало он је запретио Цариграду и цар Андроник II је морао да му предложи за жену сопствену кћи Симониду која није имала ни пуних шест година! Уз све ово, и византијско свештенство се побунило, пошто би ово био четврти брак српског краља, што није дозвољено у цркви.

После вишегодишњих преговора договор је пао. Цар Андроник II је пред Васкрс 1299. године дошао у Солун. Милутин је хтео састанак са византијском делегацијом на граници, на реци Вардару, што се и десило на пролеће 1299. године. Византинци су српском владару предали Симониду а Милутин њима своју дотадашњу жену, бугарску принцезу, Ану и таоце. Међу њима је био пребег Котаница. Венчање Милутина и Симониде је обавио охридски архепископ Макарије и тиме су раније освојене територије северне Македоније до границе омеђене градовима Охрид-Прилеп-Штип признате као мираз српском краљу. Потом је српски владар посетио свог таста у Солуну.

Брак са принцезом Симонидом 1299. године је послужио српском краљу Милутину за признање његових освајања византијских територија. Убрзо после мировног уговора са Византијом избио је грађански рат између Милутина и Драгутина.