Како је српска војска однела величанствену победу у Колубарској бици?
На данашњи дан, 15. децембар, 1914. године је завршена чувена Колубарска битка. Прошло је 110. година од ове велике победе српске војске, предвођене генералом Живојином Мишићем, над надмоћном Аустроугарском.
Церска битка
Након великог успеха и победе српске војске предвођене командантом Друге армије генералом Степом Степановићем у Церској бици августа месеца 1914. године муке нису престале. Требало је припремити војску за нову офанзиву.
Српска војска упада у Срем
Први светски рат је био у пуном јеку и док су Русија, Француска и Велика Британија биле задивљене својом савезницом на другој страни је била Аустроугарска жељна освете због понижења које јој је Србија нанела. Српска војска осокољена победом на Церу кренула је у контраофанзиву и ушла је на територију непријатеља у Срему и успела да привремено заузме Земун и Нову Пазову.
Битка на Гучеву и Мачковом камену
Главнокомандујући аустроугарске балканске војске, генерал Оскар Поћорек, се одлучио за нову офанзиву септембра месеца. Када су прешли реку Дрину велике борбе су се водиле на Гучеву и Мачковом камену у којима се српска страна добро држала али је непријатељска војска уз велике жртве имала извесне територијалне успехе.
Нова Поћорекова офанзива
Поћорек је потом покренуо нову офанзиву у Мачви и главни удари на српску војску почели су у новембру месецу. Српска војска је морала да се повлачи пред надмоћнијим противником. Приликом напредовања аустроугарски војници су чинили свирепе злочине над цивилима у Мачви.
Београд у аустроугарским рукама
У овако тешкој ситуацији политички и војни врх доноси одлуку да се борба настави до крајњих граница. Српска војска измучена двомесечним рововским борбама са непријатељем на Дрини морала је да се повуче јужно од реке Колубаре а противник је заузео Ваљево, Лајковац и Обреновац. Потом је одлучено да српска војска тактички напусти главни град Београд да би била способна за контранапад.
Генерал Живојин Мишић постаје командант Прве армије
Врховна команда се одлучује на један значајан потез. Наиме, генерал Живојин Мишић је постављен за команданта Прве армије. Он одлучује да противно упутствима Врховне команде повуче српске снаге са гребена Сувобора. Оскар Поћорек је мислио да се ближи успешан крај његовом ратовању у Србији али је овај потез, заправо, био битан да би се изморени српски војници одморили. Пошто је муниција стигла из Француске и Грчке а војсци придружило још чувених 1300 каплара, ђака из војне школе у Скопљу, српска војска је била спремна за контраофанзиву.
Српска контраофанзива
Занимљива је ствар да је српска контраофанзива кренула на дан када је аустроугарска војска трујумфално ушла у Београд 3. децембра. На наређење Живојина Мишића Првој армији одазвале су се остале борбене формације српске војске. Трупама Прве армије пошло је за руком да зауму Сувоборски гребен а аутроугарска војска је почела да одступа према Сави и Дунаву остављајући муницију за собом. Услед тога што су одлучујуће борбе вођене на планини Сувобор и реци Колубари ова епизода је остала позната као Колубарска битка.
Престони град опет у српским рукама
Успеси Прве армије охрабрили су и друге борбене формације да успешније делују. Резултат је био импресиван – град Београд је ослобођен 15. децембра а трупе Оскара Поћорека протеране преко Саве. На крају 1914. године 70 000 аустроугарских заробљеника се нашло у Србији! Обе стране су имале више десетина хиљада погинулих војника током битке.
Исход
Захваљујући српској победи у Колубарској бици Србија је крај 1914. године дочекала без непријатељског војника на својој територији. Ова победа је дала снагу и самоувереност српском војнику да Србија може да изађе као победник из рата.