Сада ћемо се упутити у средњи век у државу Немањића. Српска држава је дуго била краљевина али је син краља Стефана Дечанског – Душан одлучио да прогласи Српско царство. Свакој држави су потребни закони да би завела ред а ово је знао и цар Душан. Овде треба нагласити да је и пре њега било српских владара законодаваца.

Цар Душан је наш највећи освајач и доста сте чули о њему. Душанова држава је долазила на југ све до Јонског мора и била је најмоћнија држава на Балкану. Када је крунисан за цара од стране патријарха он је дошао на идеју као и други велики европски владари да уреди државу доносећи законе. За разлику од њих он је свој Законик написао на народном језику – српском, док су они своје писали на латинском.

Четрдесет дана након Васкрса, на празник Спасовдан, 1349. године на сабору у граду Скопљу донет је Први законик који је имао 135 чланова, а пет година касније у граду Серу донет је Други законик, са 66 чланова. Тако да је Душанов законик укупно имао 201 члан!

Српска држава је за време Стефана Немање изборила независност од Византије а за време Душана је дубоко продрла у њену територију. Стога је и логично да доста чланова Законика води порекло из Источног римског царства, касније названог Византија. Ти чланови су често посвећени цркви, пошто у средњем веку црква и држава нису биле одвојене. Велики број чланова прописује права и обавезе повлашћене класе (властеле) и сељака. Новине које се налазе у овом Законику највеће су у казнама.

Душанов законик је био јако строг и честе казне су биле сакаћење и смрт, што је преузето од Византинаца, с’тим што су се различито кажњавали слојеви у Српском царству. На пример, ако би сте припадали вишем богатијем слоју за исти прекршај добијали би сте мању казну од припадника нижег сиромашнијег слоја или роба. Немојте да вас ово чуди овога је било и у другим Законицима тога доба! Постојало је још категорија чланова о којима би било јако занимљиво причати.

Закон је био изнад цара, то је значило да када цар одлучи нешто што је супротно овом Законику – царска одлука не важи већ се примењује оно што је писано. Такође по Душановом законику сељак је могао да се суди са царем уколико га исти оштети. Нећемо сада улазити у то дал’ се то поштовало.