Како су студенти уздрмали Француску у мају 1968. године?

Данас су актуелни студентски протести у Србији. Они нису никаква новост у савременој историји Европе.  Студентски протести који су заокупили највећу пажњу су свакако они из 1968. године. Почели су у Француској и проширили су се попут великог таласа на цео европски континент.

Буђење студената у Европи

Након Другог светског рата, Европа је била војно и идеолошки подељена на два блока: један окупљен око Сједињених Америчких Држава (демократски) и други окупљен око Совјетског Савеза (комунистички). Старије генерације у демократским државама су биле уморне од рата који је однео десетине милиона живота, а уз то је и предратни период био турбулентан. Међутим, млађе генерације нису биле оптерећене прошлим збивањима и јасније су примећивале мане политичког система у којем су живели. Уз то су године пролазиле а универзитети (највише школске установе) се нису мењали и прилагођавали духу времена. Педесетих година су европски студенти били активни у више протеста, где су се нпр. залагали за нуклеарно разоружавање, независност Алжира од Француске, за крај рата у Вијетнаму и др. Међутим, сви ови протести нису угрожавали ниједну власт у Европи. Студентски бунт против система почео је Француској у којој је левица, политички правац који се залаже за праведно друштво, традиционално јака и где има револуционарног расположења.

Почетак демонстрација

Све је почело новембра 1967. године када су студенти и професори социологије на Универзитету у Нантеру, недалеко од Париза, ступили у штрајк. Убрзо, фебруара 1968. године побунили су се и у универзитету у престоници (Сорбона) противећи се забрани слободне комуникације између мушких и женских студентских домова. У том периоду на чело Националног студентског савеза долазе екстремисти Кон-Бендит, Соважо, Жесмар и немири су почели да расту пошто је полиција силом спречавала студенте да заузму зграде универзитета. Услед прекомерне употребе силе од стране полиције дошло се до тога да већина грађана Париза почиње да подржава студентске демонстрације.

Зенит демонстрација

Кон-Бендит и круг људи око њега одлучују да пређу са борбе за реформу универзитета на изградњу бољег друштва кроз револуцију! Њима се придружују наставници, радници, јавне личности и многи други.  У Француској је тада био председник Шарл де Гол, херој из Другог светског рата, и ови протести су дубоко уздрмали његов режим. Велике демонстрације, са више стотина хиљада Парижана, су се збиле 13. маја 1968. године и том приликом су студенти заузели Сорбону а кроз пар дана десет милиона радника је било у штрајку!

Одговор власти

Када се председник де Гол вратио из Букурешта, где је био у државној посети, одлучио је да се обрачуна са студентским демострацијама и тада је рекао „Реформе, да – нереди, не“. Додатни проблем му је био што су његови политички противници, левичари, пришли револуционарима. Крајем маја председник де Гол је отишао у Западну Немачку да види да ли су му лојалне француске трупе који су се тамо налазиле. Када се у то уверио, вратио се у Париз и у телевизијској емисији рекао да неће поднети оставку и да ће бити избори 23. јуна. Уз то је де Гол позвао грађане да бране државу од комунистичке диктатуре. Убрзо је милион следбеника председника напунило улице Париза, а министар унутрашњих послова је захтевао да се угуше нереди. Услед свега, антиреволуционарно расположење нагло сплашњава и студенти напуштају факултете, а радници фабрике. На јунским изборима левица је изгубила а многи су упирали прстом у Кон-Бендита као кривца због неуспеха демонстрација, пошто је био склон насиљу.

Резултат

Талас студентских демострација се те 1968. године проширио и на Западну Немачку, Италију, Шпанију, Југославију и друге. Бунт који се десио 1968. године је био крик за апсолутном слободом која тада није била реална.