Kako su studenti uzdrmali Francusku u maju 1968. godine?
Danas su aktuelni studentski protesti u Srbiji. Oni nisu nikakva novost u savremenoj istoriji Evrope. Studentski protesti koji su zaokupili najveću pažnju su svakako oni iz 1968. godine. Počeli su u Francuskoj i proširili su se poput velikog talasa na ceo evropski kontinent.
Buđenje studenata u Evropi
Nakon Drugog svetskog rata, Evropa je bila vojno i ideološki podeljena na dva bloka: jedan okupljen oko Sjedinjenih Američkih Država (demokratski) i drugi okupljen oko Sovjetskog Saveza (komunistički). Starije generacije u demokratskim državama su bile umorne od rata koji je odneo desetine miliona života, a uz to je i predratni period bio turbulentan. Međutim, mlađe generacije nisu bile opterećene prošlim zbivanjima i jasnije su primećivale mane političkog sistema u kojem su živeli. Uz to su godine prolazile a univerziteti (najviše školske ustanove) se nisu menjali i prilagođavali duhu vremena. Pedesetih godina su evropski studenti bili aktivni u više protesta, gde su se npr. zalagali za nuklearno razoružavanje, nezavisnost Alžira od Francuske, za kraj rata u Vijetnamu i dr. Međutim, svi ovi protesti nisu ugrožavali nijednu vlast u Evropi. Studentski bunt protiv sistema počeo je Francuskoj u kojoj je levica, politički pravac koji se zalaže za pravedno društvo, tradicionalno jaka i gde ima revolucionarnog raspoloženja.
Početak demonstracija
Sve je počelo novembra 1967. godine kada su studenti i profesori sociologije na Univerzitetu u Nanteru, nedaleko od Pariza, stupili u štrajk. Ubrzo, februara 1968. godine pobunili su se i u univerzitetu u prestonici (Sorbona) protiveći se zabrani slobodne komunikacije između muških i ženskih studentskih domova. U tom periodu na čelo Nacionalnog studentskog saveza dolaze ekstremisti Kon-Bendit, Sovažo, Žesmar i nemiri su počeli da rastu pošto je policija silom sprečavala studente da zauzmu zgrade univerziteta. Usled prekomerne upotrebe sile od strane policije došlo se do toga da većina građana Pariza počinje da podržava studentske demonstracije.
Zenit demonstracija
Kon-Bendit i krug ljudi oko njega odlučuju da pređu sa borbe za reformu univerziteta na izgradnju boljeg društva kroz revoluciju! Njima se pridružuju nastavnici, radnici, javne ličnosti i mnogi drugi. U Francuskoj je tada bio predsednik Šarl de Gol, heroj iz Drugog svetskog rata, i ovi protesti su duboko uzdrmali njegov režim. Velike demonstracije, sa više stotina hiljada Parižana, su se zbile 13. maja 1968. godine i tom prilikom su studenti zauzeli Sorbonu a kroz par dana deset miliona radnika je bilo u štrajku!
Odgovor vlasti
Kada se predsednik de Gol vratio iz Bukurešta, gde je bio u državnoj poseti, odlučio je da se obračuna sa studentskim demostracijama i tada je rekao „Reforme, da – neredi, ne“. Dodatni problem mu je bio što su njegovi politički protivnici, levičari, prišli revolucionarima. Krajem maja predsednik de Gol je otišao u Zapadnu Nemačku da vidi da li su mu lojalne francuske trupe koji su se tamo nalazile. Kada se u to uverio, vratio se u Pariz i u televizijskoj emisiji rekao da neće podneti ostavku i da će biti izbori 23. juna. Uz to je de Gol pozvao građane da brane državu od komunističke diktature. Ubrzo je milion sledbenika predsednika napunilo ulice Pariza, a ministar unutrašnjih poslova je zahtevao da se uguše neredi. Usled svega, antirevolucionarno raspoloženje naglo splašnjava i studenti napuštaju fakultete, a radnici fabrike. Na junskim izborima levica je izgubila a mnogi su upirali prstom u Kon-Bendita kao krivca zbog neuspeha demonstracija, pošto je bio sklon nasilju.
Rezultat
Talas studentskih demostracija se te 1968. godine proširio i na Zapadnu Nemačku, Italiju, Španiju, Jugoslaviju i druge. Bunt koji se desio 1968. godine je bio krik za apsolutnom slobodom koja tada nije bila realna.