Manastir Visoki Dečani i njegov ktitor

Dinastija Nemanjića, koja je vladala preko dvesta godina, podarila je srpskom narodu na desetine prekrasnih manastira. Jedan od njih se sa pravom smatra jednim od najlepših i njega je podigao kralj Stefan Uroš III Dečanski, koji je vladao Srpskim kraljevstvom od 1321. do 1331. godine. Manastir Visoki Dečani, koji i danas gotovo sedam vekova kasnije postoji, je remek delo srpske srednjovekovne umetnosti i graditeljstva i u njemu je sahranjen njegov ktitor Stefan Dečanski koji je svetitelj u pravoslavnoj crkvi.

Književno delo koje opisuje život i čuda svetitelja je žitije. Grigorije Camblak je na početku XV veka bio iguman manastira Dečani i napisao je „Žitije Stefana Dečanskog“. U njemu je, između ostalog, opisao kako je srpski kralj odabrao mesto budućeg manastira i samu gradnju za Stefanova života:

„Pošto je božastveni krepko držan neskazanom željom, to uvek imađaše na srcu misao: „Šta ću dati Gospodu za sve ono što mi dade?“ Izvoli zidati hram u slavu Hristu Svedržitelju, i tu položiti svu svoju usrdnost.

Obilazeći mnoga i različna mesta po celoj svojoj oblasti, tražaše prikladno za takvo delo. I nađe neko mesto u predelima hvostanskim, zvano Dečane, i kada ovo dobro sagleda, mnogim suzama blagodario je Boga, i obrativši se k velmožama koji su s njim, reče:

„ ,Koliko je strašno ovo mesto, ovo nije ništa drugo, no dom Božji’ – kao što reče Jakov (treći patrijarh jevrejskog naroda – moj dodatak).“

A oni rekoše:

„Slušasmo proroka najsvetlijega među carevima gde govori u psalmu (molitva u stihovima iz Starog Zaveta – moj dodatak) ka Bogu za cara: ,Želju srca njegova dao si mu i nisi ga lišio volje usana njegovih.’ A sada to videsmo na samom delu.“

A car k njima s radošću:

„Šta drugo da više želim, o izvanredni bogoljubaznih drugova, moja usrdnost se saglašava sa ovim mestom.“

I tako sa rečju zapovedaše da brzo dođu kamenosečci i da se postave od pomorskih gradova načelnici zdanja toga.

A sam, postavivši šatore, tu prebivaše diveći se krasnome mestu, jer leži na najvišim mestima, sačišćeno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, čija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne može nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istočne strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto časno i dostohvalno za podizanje manastira.

Prvo okolo podiže grad, dovoljno dug i širok, utvrđen čestim kulama, a vrata manastira nasprama crkvenog lica malo se klone ka južnoj strani. A povrh ovih podiže preveliku utvrđenu kulu, tako da je po visini ravna crkvenom vrhu. A po zidovima grada okolo prilepljene su ćelije inocima (monasima – moj dodatak), kao neka ptičija gnezda, čemu dolikuje reč proroka: „Bih kao ptica koja se usamila na zidu.“ A načini veliku trpezariju, po zdanju najveću, umetništvom delatelja, kuhinju i pekaru, ustrojene u prostranstvo. Pa načini i igumaniju, neko čudno delo i povesti dostojno, i sazdavši sve po redu i u lepoti, pokriva mnogim olovom.

A posred svega ovoga on podiže dobrolepni i bogolepni hram, koji unutra ima veliku dužinu i širinu, a visinu toliku, da se umaraju i oči onih koji gledaju. Drže ga stubovi od mramora izvajani, i išaran je raznim svodovima. A spolja sastavljen je mnogočudno od uglačanog mramora, crvenoga i ujedno beloga. I kamenje jednoga sa drugim sačlanjeno je divno i najumetničkije, tako da izgleda da je lice celoga onoga hrama jedan kamen, predivno sastavljen veštinom da izgleda kao da je srastao u jedan, koji se javlja u neiskazanoj nekoj lepoti, tako da se velika blagodet sija onima koji gledaju, i uvek lepota kamena i veličina daje hramu najveću krasotu, pošto je savršeno izvajan kamen, na dostojnolepnost onima koji su ga učinili. A zlatne i srebrne sasude, i sveštene odežde i svilene tkanine, koje su imale bisere i dragoceno kamenje, ne mogu ih ni opisivati.

Toliki i takav hram sazdavši, predade Bogu Svedržitelju. Zatim dozva i ravna anđelima nastojatelja onoga bratstva, po imenu Arsenija, muža ostarela u vrlinama i dovoljno iznurenog isposništvom.

Priloži manastiru mnoga sela i prihode po različnim mestima svoje oblasti za potrebe bratiji, kao što i do danas stoji i u premudroj njegovoj hrisovulji (povelja sa zlatnim pečatom – moj dodatak), pokazujući njegovu želju i usrdnost k Bogu, i ovo sve njemu uruči.

Zatim podiže i crkvu od osnova dobrom posetitelju velikome Nikolaju, blizu manastira spolja, za svagdašnje slavljenje njegovo. A i unutra u manastiru, s južne strane velikoga oltara postoji drugi oltar u čast i slavu ovoga svetoga oca. Ovo je dakle ovako izgledalo.“

Manastir Dečani je završen i ikonopisan za vreme vladavine cara Stefana Dušana, sina kralja Stefana Dečanskog. Danas je on jedan od najznačajnijih srpskih manastira na Kosovu i Metohiji u kome se nalazi kivot sa moštima ktitora.