Манастир Високи Дечани и његов ктитор

Династија Немањића, која је владала преко двеста година, подарила је српском народу на десетине прекрасних манастира. Један од њих се са правом сматра једним од најлепших и њега је подигао краљ Стефан Урош III Дечански, који је владао Српским краљевством од 1321. до 1331. године. Манастир Високи Дечани, који и данас готово седам векова касније постоји, је ремек дело српске средњовековне уметности и градитељства и у њему је сахрањен његов ктитор Стефан Дечански који је светитељ у православној цркви.

Књижевно дело које описује живот и чуда светитеља је житије. Григорије Цамблак је на почетку XV века био игуман манастира Дечани и написао је „Житије Стефана Дечанског“. У њему је, између осталог, описао како је српски краљ одабрао место будућег манастира и саму градњу за Стефанова живота:

„Пошто је божаствени крепко држан несказаном жељом, то увек имађаше на срцу мисао: „Шта ћу дати Господу за све оно што ми даде?“ Изволи зидати храм у славу Христу Сведржитељу, и ту положити сву своју усрдност.

Обилазећи многа и различна места по целој својој области, тражаше прикладно за такво дело. И нађе неко место у пределима хвостанским, звано Дечане, и када ово добро сагледа, многим сузама благодарио је Бога, и обративши се к велможама који су с њим, рече:

„ ,Колико је страшно ово место, ово није ништа друго, но дом Божји’ – као што рече Јаков (трећи патријарх јеврејског народа – мој додатак).“

А они рекоше:

„Слушасмо пророка најсветлијега међу царевима где говори у псалму (молитва у стиховима из Старог Завета – мој додатак) ка Богу за цара: ,Жељу срца његова дао си му и ниси га лишио воље усана његових.’ А сада то видесмо на самом делу.“

А цар к њима с радошћу:

„Шта друго да више желим, о изванредни богољубазних другова, моја усрдност се саглашава са овим местом.“

И тако са речју заповедаше да брзо дођу каменосечци и да се поставе од поморских градова начелници здања тога.

А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира.

Прво около подиже град, довољно дуг и широк, утврђен честим кулама, а врата манастира наспрама црквеног лица мало се клоне ка јужној страни. А поврх ових подиже превелику утврђену кулу, тако да је по висини равна црквеном врху. А по зидовима града около прилепљене су ћелије иноцима (монасима – мој додатак), као нека птичија гнезда, чему доликује реч пророка: „Бих као птица која се усамила на зиду.“ А начини велику трпезарију, по здању највећу, уметништвом делатеља, кухињу и пекару, устројене у пространство. Па начини и игуманију, неко чудно дело и повести достојно, и саздавши све по реду и у лепоти, покрива многим оловом.

А посред свега овога он подиже добролепни и боголепни храм, који унутра има велику дужину и ширину, а висину толику, да се умарају и очи оних који гледају. Држе га стубови од мрамора извајани, и ишаран је разним сводовима. А споља састављен је многочудно од углачаног мрамора, црвенога и уједно белога. И камење једнога са другим сачлањено је дивно и најуметничкије, тако да изгледа да је лице целога онога храма један камен, предивно састављен вештином да изгледа као да је срастао у један, који се јавља у неисказаној некој лепоти, тако да се велика благодет сија онима који гледају, и увек лепота камена и величина даје храму највећу красоту, пошто је савршено извајан камен, на достојнолепност онима који су га учинили. А златне и сребрне сасуде, и свештене одежде и свилене тканине, које су имале бисере и драгоцено камење, не могу их ни описивати.

Толики и такав храм саздавши, предаде Богу Сведржитељу. Затим дозва и равна анђелима настојатеља онога братства, по имену Арсенија, мужа остарела у врлинама и довољно изнуреног испосништвом.

Приложи манастиру многа села и приходе по различним местима своје области за потребе братији, као што и до данас стоји и у премудрој његовој хрисовуљи (повеља са златним печатом – мој додатак), показујући његову жељу и усрдност к Богу, и ово све њему уручи.

Затим подиже и цркву од основа добром посетитељу великоме Николају, близу манастира споља, за свагдашње слављење његово. А и унутра у манастиру, с јужне стране великога олтара постоји други олтар у част и славу овога светога оца. Ово је дакле овако изгледало.“

Манастир Дечани је завршен и иконописан за време владавине цара Стефана Душана, сина краља Стефана Дечанског. Данас је он један од најзначајнијих српских манастира на Косову и Метохији у коме се налази кивот са моштима ктитора.